Легат браће Настасијевић

Део легата браће НастасијевићКада се ступи у једну од просторија приземља Брковића куће, стиче се утисак посете отменом грађанском дому с почетка ХХ века. За то су заслужни породични портрети и фотографије на зидовима, лични предмети и књиге са траговима помног ишчитавања на полицама њима намењених ормарића, заједно са комодама и салоном у истом стилу, а клавир, виолончело, фруле и флаута са нотним сталком поред, као да су до претходног момента коришћени... Реч је о Легату породице Настасијевић која је, захваљујући свом увек племенитом духу, даровала своју заоставштину Горњем Милановцу и тиме постала један од синонима града а посебно Музеја рудничко-таковског краја.

Породица Настасијевић оставила је неизбрисав траг у српској култури, и баш као и њихови преци с краја XVIII и почетка XIX века, остаће запамћени по свом изузетном уметничком дару, богатом стваралачком опусу и љубави према свему националном.

Корени породичног стабла досежу до Пирота и Охрида и доба предустаничке Србије. Лазар Призренац, био је кујунџија и заповедник једне Карађорђеве чете, а погинуо је у Првом српском устанку 1806. године приликом опсаде и заузећа Београда. Његов син, Таса Лазаревић, зограф, резбар и грађевинар, посебно познат по градњи цркава, живео је у Охриду, а када је дошао у Србију кнеза Милоша Обреновића, настанио се у селу Брусници пре оснивања града Горњег Милановца. Тасина жена, Михаила, била је ћерка Анђелка Ђорђевића, Охриђанина, грађевинара, зографа и иконописца, и имала је два брата неимара, Спасоја и Настаса. Најчувенијег од њих, Настаса Ђорђевића, такође насељеног у Србији, кнез Милош изабрао је да сагради милановачку цркву Свете Тројице.

После смрти Тасе Лазаревића (од последица рањавања у Мађарској буни 1848. године, у четама војводе Стевана Книћанина), Настас је преузео бругу о његовој породици, примивши у свој дом сестру Михаилу и сестрића Николу кога је и научио грађевинском занату. Када је Никола, у знак захвалности од ујаковог имена сачинио себи презиме, почиње прича о породици Настасијевић, која је наставила да оплемењује породични таленат и љубав према готово свим пољима уметности.

Никола Настасијевић, признати грађевинар многобројних здања, љубитељ књижевности, свирао је флауту и учествовао је као четовођа у оба турска рата, а после бугарског рата под краљем Миланом одликован је и медаљама за војничке врлине, за учешће у рату за ослобођење и независност 1876-78 и Таковским крстом. Његова супруга Милица која је потицала из старе породице Јовановић, из села Клатичева код Горњег Милановца, образована је на Институту Катарине Миловук у Београду. Сво седморо деце Милице и Николе Настасијевић, стекло је високо школско образовање и, уз то, деца су била музички надарена и образована. Поред четири сина, Живорада, Момчила, Светомира и Славомира, који су, свако у својој области стварања, оставили неизбрисив траг у српској уметности и култури, подигли су и три ћерке, Наталију, Даринку и Славку, образоване и отмене госпођице, које су у свему пратиле и подржавале браћу.

Салон породице Настасијевић у Београду 1925.У Горњем Милановцу су живели до 1920. године у улици Танаска Рајића број 7 (у кући порушеној у бомбардовању града у Другом светском рату), када се сви селе у Београд и настањују у Ратарској улици 131 (данашња улица краљице Марије бр. 55), а касније у Молеровој 9. У српској културној историји дом Настасијевића у Београду остаће запамћен по камерним окупљањима интелектуалне и уметничке елите између 1924. и 1938. године, која су, заједно са још неколико сличних београдских салона, била нека врста културног центра престонице у међуратном периоду. Момчило је, као и његов отац, свирао флауту, а касније и виолину и виолончело и подстицао је осталу браћу да се усавршавају у „музицирању“. Захваљујући томе, штимунг недељних поподнева у салону Настасијевићевих употпуњавало је камерно извођење углавном дела барокне музике и бечких класичара: Хајдна, Моцарта и Бетовена, од стране све четворице браће. Присуство гостију као што су Исидора Секулић, Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Димитрије Митриновић, Душан Матић... говори о далекосежном значају таквих окупљања за будући смер и живот српске културе, кога можда ни сами протагонисти нису били свесни.

Све оно што је свако од браће појединачно био, „дугује“ сваком од остале тројице, као и својим сестрама Наталији, Даринки, Славки, које су увек биле уз њих. Најстарија од свих, сестра Наталија (1888-1923) била је можда најближа Момчилу и њена рана смрт дуго ће болети песника. Она је по вокацији била филозоф, поштована од београдских уметника и писаца, о чему сведочи сачувана преписка између њих. Даринка (1897-1978) је била историчар, а Славка (1899-1982) професор математике и физике у Четвртој београдској гимназији. Она је до своје смрти бринула о породичној заоставштини, која ће потом прећи у руке брата Славомира и његових потомака.
Део легата браће НастасијевићПо њиховој жељи, драгоцена заоставштина Настасијевића поклоњена је граду Горњем Милановцу 9. априла 1983. године. А када је 3. октобра 1987. године отворен милановачки Завичајни музеј, кустоси Народног музеја у Чачку заједно са Бранком Костадинов, Славомировом пријатељицом, запосленом у милановачком Културном центру, направили су пригодан избор из мноштва дарованих предмета (близу стотину слика и цртежа, више од две стотине фотографија, готово пет стотина докумената, позоришних плаката, преписке и других предмета, укључујући музичке инструменте и намештај, око хиљаду и стотину књига и нотних записа из породичне библиотеке), јавности је и званично представљен и „предат“ Легат браће Настасијевић.
Највреднија потврда да је изложбена поставка Легата осмишљена тако да пренесе истинску атмосферу дома Настасијевићевих, јесу реакције њихових савременика који би са носталгијом евоцирали амбијент који је по њиховим речима „управо овако изгледао“, јер поред тога што садржи материјална сведочанства о постојању и стваралаштву ових изузетних људи, он рефлектује и читав један етеричан и неуништив свет речи, боја, звукова...

 

Више из ове категорије

Иди на врх