МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ

Momčilo NastasijevićОд дечачких дана могла се наслутити особеност Момчиловог сензибилног бића, испољеног највише у љубави према књизи и тежњи да остане по страни спољашњег света, који му то никада неће дозволити, баш због немогућности да његов таленат не примети. На сопствено инсистирање, пошао је у основну школу годину дана пре времена и завршио је у свом родном граду. Првих шест разреда гимназије похађао је у Чачку, седми делом у Крагујевцу и осми са матурским испитом у Београду, у коме је почео да живи новембра 1911. са братом Живорадом. Септембра 1913. уписао је на београдском Филозофском факултету групу предмета - француски језик, упоредну и класичну књижевност. Најраније сачуване Момчилове песме и записи у виду дневника потичу из окупацијске 1915. и 1916. године које је највећим делом провео у Горњем Милановцу, радећи разне послове (писар, тумач француских лекара) као добровољац, а касније и по наредби власти. Године 1920. дипломира и већ следеће, 1921. постављен је за професора у Првој, а од 1924. до краја живота радио је у Четвртој мушкој гимназији, где су му колеге били Милош Црњански и Душан Матић. Као студент се доста бавио превођењем (знао је француски, немачки, италијански, енглески, руски, а добро је читао и на латинском језику) и добивши државну стипендију лето 1923. године проводи у Паризу.
Први књижевни текст (Бела песма) објавио је 1922. године у Српском књижевном гласнику, а прву приповетку (Прича о незнанцу) 1923. у Новостима. Након тога следе драма Недозвани и есеј Белешке за апсолутну поезију (1924), приповетка Запис о даровима моје рођаке Марије (1925) која добија књижевну награду удружења „Цвијета Зузорић (1926),  прва књига - збирка приповедака Из тамног вилајета и музичка драма Међулушко благо (1927), драме Ђурађ Бранковић и Код вечите славине (1929), есеј За матерњу мелодију (1930), драма Господар Младенова кћи (1931) и збирка песама Пет лирских кругова (1932). Потпун увид у опус био је могућ тек после његове смрти, када је трудом Момчилове породице и пријатеља објављено прво издање сабраних дела, 1939. године.
Издавачи му нису били нарочито наклоњени, а од критике, нарочито позоришне, често је погрешно схватан тако да је долазило и до неспоразума, док су, са друге стране, његови преводи високо оцењивани. Момчило Настасијевић није припадао ниједној књижевној групи, није се наметао тадашњем јавном књижевном животу који можда и није био спреман да прихвати оригиналност његових поетских стремљења, што је за дужи период условило да песник остане на маргини српске историје књижевности. Временом се увидело да је основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произашао из симболистичког схватања музике као бића поезије, и да је Момчилова тежња да спозна и очува митску снагу језика народне песме, истинска вредност његовог стваралаштва. Он је био тај који је и осталу браћу да се окрену изворима народне уметности.Најпотпунију и најдирљивију биографију Момчилову, написао је његов брат Светомир, сведочећи да је песник умро 13. фебруара 1938. године изнурен дужим боловањем.

Иди на врх