СЛАВОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ

Славомир НастасијевићСледећи стопе својих сестара и браће, школовање је започео у родном граду а потом наставио и завршио у Београду, на Филозофском факултету студијама класичне филологије, где је, те 1923. године, био једини студент. Одлично упознат са старогрчким и латинским језиком, заволео је дела Плаута и Аристофана и окренуо се комедији. Као писац се прво појављује у својству сарадника хумористичких листова „Ошишани јеж“, „Јеж“ и „Звоно“, а готово истовремено појавила су се и његова комедиографска остварења која су имала велику наклоност публике: комедије Врачара Божана (1937) и Несуђени зетови (1939) најдуже су се задржале на репертоарима позоришта од Скопља преко Београда до Вршца, а пратиле су их и Зачарани кућевласник, Женидба Павла Аламуње, Нестрпљиви наследници.
После Другог светског рата посветио се потпуно другачијем књижевном жанру - историјском роману којим је стекао огромну популарност код читалаца. Најпре се, 1955. године, појавио омладински роман Гвапо, а затим романи који се могу поделити у два циклуса: велике античке војсковође - Hannibal ante portas, Јулије Цезар, Александар Македонски и Карло Мартел, и романи из српске историје - Устанак у Зети, Тешко побеђенима, Витези кнеза Лазара, Стефан Душан, Легенда о Милошу Обилићу, Деспот Стефан. Поред тога, писао је и приповетке са призвуком ироније, а роман Истина о Малиши Чворићу (1981) на сатиричан начин дотиче период после Првог светског рата. Дела су му превођена на руски, бугарски, македонски и румунски језик (остао је забележен податак да је Hannibal ante portas 1972. године објављен у 46 хиљада примерака за читалачку публику Румуније!).
Славомир је живео и радио као професор у Вршцу, Београду, Алексинцу и Сремским Карловцима, тако да је морао да напусти породично заједништво и био је редак посетилац београдског салона Настасијевића. А када би се придружио породичном квартету, свирао би виолончело. Једини је од сво седморо деце основао породицу: са супругом Катицом имао је ћерку Милицу и сина Мирослава, такође запаженог књижевника, за којима су остали Јасмина, Оливера, Јована, Душан и њихови потомци, да наставе породичну причу.

Иди на врх