СВЕТОМИР НАСТАСИЈЕВИЋ

Светомир НастасијевићОдрастајући под окриљем своје уметничке породице, у родном граду завршио је основну школу и три разреда гимназије, а брат Момчило му је био први „учитељ“ у домену музичког стваралаштва. Поучавао га је свирању виолине док су заједно живели у Горњем Милановцу. У време Првог светског рата када је, стицајем ратних околности, у граду гостовао један бечки оркестар, одушевљеном четрнаестогодишњем Светомиру, Момчило је објаснио да су се управо упознали са стваралаштвом Рихарда Вагнера. Показаће се да је тај моменат, заједно са наслеђеним познавањем националног музичког фолклора, одредио правац којим ће Светомир поћи.
Много тога је научио сам, проучавајући црквену музику, партитуре Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, као и дела великих светских композитора. Његово школовање после рата спојило је музику и градитељство, као још једну породичну традицију. Дипломирао је на архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду и упоредо на Београдској музичкој школи, код професора Ивана Брезовшека. До 1932. године био је често ангажован као виолиниста и виолиста у разним оркестрима и мањим саставима које је и сам често окупљао, са браћом и пријатељима, да би се потом више посветио компоновању.
Композиторски опус Светомира Настасијевића изузетно је богат: од соло песама и композиција за соло инструменте, хорских песама, кантата, симфонија, до музике за оперу и балет. Из плодне сарадње са братом Момчилом, поред великог броја соло песама и кантате Речи у камену, настао је балет Живи огањ, као и опере Међулушко благо, Немирне душе и Ђурађ Бранковић, премијерно изведен у Београдској опери 1940. године, а високо оцењен од италијанског музиколога Едварда Неила који је желео да ово музичко-сценско дело представи и у Ђенови, 1970-их.  Према истоименој драми брата Славомира поставио је народну оперу Први устанак, посвећену „сени мога прадеде Лазара, који је учествовао у борбама Првог српског устанка“. Осим наведених, Светомир је компоновао и: опере Срећан случај, Зачарана воденица, Антигона, балет У долини Мораве, кантате Омер и Мерима, Слово љубве и Додола, концертне симфоније за виолину, флауту, кларинет, харфу, оркестар, затим Виђење Косовке девојке, Пландовање за флауту и оркестар, Српска свита, Седам народних игара, Сабор, Пролећна свита за гудачки оркестар... Његова дела нарочито су пуно извођена у периоду између Првог и Другог светског рата, а затим шездесетих и седамдесетих година ХХ века. На репертоару су их имали сви значајнији оркестри, хорови, оперске куће и радио станице. Светомир се бавио и музичком педагогијом и критиком, као сарадник београдских дневних листова и часописа, држао је предавања, писао уџбенике и огледе. Био је посвећен и изузетно промишљен музички теоретичар о чему сведочи трактат Музика као општи феномен у уметностима (1972).
У периоду Другог светског рата неправедно је оптужен за сарадњу са окупаторским властима будући да је био директор Београдске опере 1941/42. године. Орден заслуга за народ којим је 1957. године награђено његово стваралаштво јавно је ставио тачку на  такве сумње, али није успео да спречи неприхватање и игнорисање богатог опуса овог изузетног композитора који је, у време када то није била општеприхваћена тежња, стварао присно везан за музику родног тла, желећи да „из матерњег поетског језика оствари матерњу мелодију“.

Иди на врх