ЖИВОРАД НАСТАСИЈЕВИЋ

Живорад НатасијевићКада је Никола Настасијевић сазнао да је његов пријатељ, вајар Ђорђе Јовановић постао управник Уметничко-занатске школе у Београду, замолио га је да прими његовог најстаријег сина иако је он тада имао свега 12 година. Тако је Живорад Настасијевић, који је од најранијег детињства показивао велики таленат и интересовање за сликарство, уписан 1905. године у одељење Марка Мурата као најмлађи ученик школе. Излазећи из оквира званичног, академског програма, Живорад се рано посветио проблему светлости, сликајући, по неким истраживачима, прве српске импресионистичке пејзаже, којима ће се поново вратити и пред крај свог животног пута. Током београдских школских дана који су трајали до 1911. године, јавило се и његово интересовање за српско средњовековно сликарство. Године 1913. добија стипендију Министарства просвете за наставак студија у Минхену, што га води прво у приватну академију проф. Морица Хајмана, а потом у Одељење за цртање у класи проф. Хермана Гребера на Државној академији.
По избијању Првог светског рата напушта Минхен и као добровољац ступа у ђачки батаљон Другог „гвозденог“ пука Армије војводе Степе Степановића (чувених „1300 каплара“). После преласка Албаније, боравка на Крфу, Солунског фронта, прележаног тифуса и опоравка у Грчкој и Африци, постављен је за ратног сликара при Врховној команди. Када се Велики рат завршиои целокупна породица Настасијевић се настанила у Београду, Живорад је исте, 1920. године отпутовао у Париз и уписао се на Académie de la Grande Chaumiére, у класу професора Кастелучија, где ће остати до 1922. Био је члан више уметничких удружења (Лада, УЛУС, Удружење ратних сликара и вајара, Прољетни салон) и уметничких група (Слободни уметници, Четворица, Шесторица). У српској историји уметности највише је упамћен као један од оснивача Друштва уметника Зограф 1927. године, које је тежило да се, путем повезивања традиције са савременим духом, оствари модеран израз аутохтоне српске уметности.
Сликао је пределе, париске и београдске мотиве, портрете, мртве природе, фигуралне, ратне, митолошке, религиозне и историјске композиције, као и илустрације књига и сценографије за опере. Уз уље на платну, посебно је неговао цртеж и фреско технику. Извео је више фреско декорација од којих су неке страдале; у јавним здањима (Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану, дворана за седнице Градског већа у згради Општине града Београда, Народна банка у Скопљу, фреска „Четири вола краља Петра“ за дворану Соколског друштва у Београду, фреска монументалних размера За част отаџбине у седишту Школског друштва) и црквама (фреско-иконостаси у цркви Костурници у Крупњу и цркви Богородичиног покрова у Београду, зидно сликарство Успенске цркве у Панчеву, фреска у Спомен капели на Зебрњаку код Куманова, уништена од стране бугарске војске). У међуратном периоду Живорад је извесно време био учитељ на двору Карађорђевића, принчевима Томиславу и Андреју. Други светски рат је дочекао и провео у Београду. У послератном периоду, и све до краја живота, вратио се импресионизму, сликајући у свом препознатљивом маниру, пејзаже са по мало романтичарским доживљајем природе, магичне пусте просторе, без људи, до последњих дана у свом атељеу на Авали.

Више из ове категорије

Иди на врх